Tekst se bavi pitanjem kako obeležavanje Osmog marta u školskom okruženju deci šalje suptilne poruke o rodnim ulogama i očekivanjima. U tom duhu analizira kako priredbe, čestitke i pokloni, ali i svakodnevne interakcije između nastavnika i učenika, mogu da naruše akademsko (a potom i profesionalno) samopouzdanje devojčica i ometaju dečake u razvijanju mekih veština. Namenjen je obrazovnim radnicima, roditeljima i svima koji se interesuju za obrazovanje, kao i za uzroke i posledice rodne neravnopravnosti u našem društvu.
Da li ste znali da se trenutak kada devojčice počinju da sumnjaju u sopstvenu genijalnost poklapa sa njihovim prvim školskim danima? Istraživanje sprovedeno 2017. godine je otkrilo veoma zanimljiv, ali i poražavajuć “preokret” koji se dešava sa percepcijom pameti kod devojčica i dečaka. Petogodišnjaci oba pola ponosno veruju da je baš njihov pol “izuzetno pametan”, a već sa šest ili sedam godina devojčice gube tu vrstu intelektualnog samopouzdanja. U godinama kada bi škola trebalo da im širi krila, one polako usvajaju stereotip da je visoka inteligencija „muška stvar“, dok svoje uspehe počinju da pripisuju upornosti i vrednom radu. Iako je teško prstom upreti u direktnog krivca, nemoguće je zanemariti činjenicu da se ovaj pad vere u sopstveni um dešava upravo na pragu institucije koja bi, barem u teoriji, trebalo da bude jednaka odskočna daska za sve.
Istina je da je škola mesto koje, u savremenom svetu, deklarativno zastupa rodnu ravnopravnost i stremi tome da jednako pripremi za budućnost i devojčice i dečake. Međutim, u stvarnosti neretko reprodukuje rodne stereotipe. Primećujemo to u suptilnim razlikama, devojčice se hvale zbog urednog rukopisa, marljivosti i tišine, dečacima se neretko „gleda kroz prste“ uz opravdanje da su prirodni talenti čija neukrotiva energija ide uz visoku inteligenciju. Slično tome nejednak tretman se može prepoznati i prilikom dodele operativnih zadataka u učionici. Na primer, kada bi se desio neki tehnički problem sa računarom, tokom mog školovanja, nastavnici su intuitivno pozivali dečake u pomoć (čak i kada nisu dovoljno dobro poznavali odeljenje, niti su znali da je neko posebno tehnički potkovan). Sa druge strane, devojčicama je često poveravana uloga deljenja papira, zalivanja cveća i brisanja table.
Važno je razumeti da nastavnici ovo retko rade sa lošom namerom, oni su tada i sami „žrtve“ skrivenog kurikuluma koji su nasledili. Ipak, taj automatizam ima vrlo opipljive posledice jer devojčicama oduzima hrabrost da greše i istražuju STEM oblasti, a dečacima uskraćuje priliku da razvijaju empatiju i navike koje društvo nepravedno etiketira kao isključivo „ženske“. Takođe, dečaci ostaju uskraćeni iskustva negovanja zajednice, brige o drugima zbog čega im se oduzima prilika da u punom opsegu razviju emocionalnu inteligenciju i sve veštine koje su neophodne za građenje dubljih i zdravih međuljudskih odnosa.
Budući da je ova tema veoma široka i zaslužuje mnogo veću pažnju, u nastavku teksta fokusiraću se na poruke koje način obeležavanja Međunarodnog dana žena u školskom okruženju šalje devojčicama i dečacima.
Međunarodni dan žena je ustanovljen kao dan kada se obeležava ekonomska, politička i društvena borba žena za ravnopravnost. Međutim, u školskoj praksi se često svodi na formalizovano, a čak pomalo i komercijalizovano, obeležavanje.
Postoji jedna suptilna zamka koja se decenijama povlači kroz naše učionice, a koja se tiče toga da se ovaj datum poistovećuje sa „Danom majki“. U mnogim školskim priredbama Osmi mart se tako svodi na recitacije o majčinoj žrtvi i na čestitke koje deca upućuju svojim majkama u kojima se zahvaljuju za ljubav i brigu. Potpuno je razumljivo što je u dečjem mikrokosmosu majka najvažnija ženska figura. Niko ne spori tu neraskidivu nit ljubavi i zahvalnosti, ali poenta Međunarodnog dana žena nije samo u slavljenju majčinstva, već u priznavanju ravnopravnog kapaciteta žene u svim sferama života, od naučne laboratorije i umetničkog ateljea, do upravnog odbora i fabrike.
Kroz zadatke da napišu čestitku svojoj majci ili da izrecituju pesmu koja je posvećena majčinskoj ljubavi, mi decu nehotice usmeravamo ka zaključku da je vrednost žene „najopipljivija“ u relaciji sa decom i porodicom. Time se javni prostor, prostor odlučivanja i stvaranja, prećutno ostavlja dečacima. Suština bi, zapravo, trebalo da bude u tome da naučimo decu da poštuju ženu kao pojedinca koji svojom intelektualnom i stvaralačkom snagom oblikuje svet, a ne samo kao nekoga ko ga nesebično neguje iz prikrajka.
Sa druge strane, i jedna roditeljska praksa u okviru obeležavanja ovog datuma mi je posebno interesantna za analizu. Reč je o kupovini poklona za nastavnice. Iako je istina da mnoge prosvetne radnice sve više apeluju na to da se ovaj običaj potpuno ukine, ili da se bar svede na simbolički čin iskazivanja pažnje, praksa u roditeljskim (najčešće Viber) grupama često ide u potpuno drugačijem i suprotnom smeru. Među roditeljima, se često vode iscrpljujući pregovori, pa čak i pravi mali „ratovi“ oko toga šta je dovoljno prikladno i vredno pokloniti. Na prvi pogled je ovakvo udruživanje vrlo lepo zamišljeno kao čin finansijske olakšice, ali se sama dinamika grupne komunikacije često pretvara u prećutno „takmičenje u darežljivosti“, pa se roditelji neretko nalaze u situaciji da su „prisiljeni“ da daju određeni iznos, kako ne bi ulazili u konflikt ili čak kako bi izbegli strah od stigme nedarežljivog/škrtog/siromašnog koja se može preneti i na dete.
U okviru svoje istraživačke znatiželje, sprovela sam malu anketu među roditeljima iz svog okruženja. Iako dobijeni nalazi ne mogu da budu uopšteni, oni nude zanimljiv uvid u materijalnu odnosno finansijsku stranu ovog običaja. Prema odgovorima, u pojedinim odeljenjima se za poklon nastavnici očekuje prilog čak i do hiljadu dinara po detetu. Iako je ovaj iznos nekome beznačajan, za majku koja samostalno podiže dvoje dece i radi za minimalnu zaradu, ovaj „gest pažnje“ za oba deteta košta skoro jedan pun radni dan!
Vredno je razmotriti i položaj nastavnica jer ni one nisu pošteđene ove „društvene igre“. Naprotiv, vrlo često se nalaze u nezavidnom „procepu“. Sa jedne strane ako striktno odbiju skupocen poklon, to može da deluje nezahvalno i grubo, sa druge strane prihvatanje ovakvih darova može da im stvori osećaj nelagodnosti, ali i prostor za maliciozna tumačenja. Posebno je problematična pojava u (domaćem) digitalnom prostoru gde svake godine, po nepisanom pravilu, pred praznik počinju da kruže mimovi koji na ciničan način degradiraju učiteljice i nastavnice. Jedan od njih, na primer, prikazuje učiteljicu kako „pada u nesvest” kada na kalendaru vidi da Osmi mart pada u nedelju. Time se šalje poruka svima, a naročito devojčicama i dečacima da su nastavnice potkupljive i da darivanje smatraju obaveznim, ali se propušta i prilika da deca gest pažnje povežu sa stvarnim značenjem koje nosi ovaj dan.
Da bi škola zaista prestala da bude mesto koje suptilno reprodukuje rodne šablone, važno i značajno je da i nastavnici i roditelji postanu svesniji koje poruke se šalju deci svakodnevno, a posebno ritualima koji se dešavaju tokom obeležavanja Osmog marta odnosno dana koji “slavi” jednakost.
Nastavnici prvi mogu da „deminiraju“ teren tako što će raditi na tome da devojčice i dečake ne koriste kao funkcionalne kategorije. Ne bi trebalo da se podrazumeva da će dečaci da nose klupe i popravljaju projektor, već bi trebalo da ove uloge dodeljuju prema individualnom afinitetu, želji ili čak naizmeničnom rotacijom.
Devojčice, isto koliko i dečaci, treba, kada se za to ukaže prilika, da čuju da je njihovo razmišljanje oštro, logično i hrabro, a dečaci da su i njihovi radovi pedantni, promišljeni i empatični.
Takođe, za Osmi mart, umesto priredbe ili pravljenja čestitki koje slave majke, odnosno posmatraju žene kroz njihove negujuće uloge, škola može da organizuje druge aktivnosti. Na primer, svojevrsnu galeriju ženskih tragova u okolnoj zajednici. Deca bi, tako, mogla da istražuju i predstave svoje majke, bake i komšinice kroz određene stvari koje su izgradile, izlečile, napisale ili rešile u svojim profesijama ili uopšte u javnom životu.
Takođe, važno je da sami roditelji prebace brigu oko poklona na dečji teren odnosno da samostalno osmisle način na koji će se zahvaliti svojim nastavnicima (bilo kroz zajednički projekat, kreativni rad, poruku koja prepoznaje konkretan trud) jer će se na taj način obnoviti vaspitni smisao ovog važnog datuma.
Škola je mesto gde deca uče kako svet funkcioniše, a Osmi mart je prilika da im pokažemo kakav svet želimo, a ne samo kakav smo nasledili. Zato je on važna prilika za lekciju o ravnopravnosti, poštovanju i zajedništvu koju ne treba propustiti.
Istraživanje koje je pomenuto u tekstu: Bian, L., Leslie, S.-J., & Cimpian, A. (2017). Gender stereotypes about intellectual ability emerge early and influence children’s interests. Science, 355(6323), 389–391.