U ovom tekstu razmišljamo o tome kako škola može da pomogne deci da razumeju novac, donose pametnije odluke i razviju osećaj lične odgovornosti. Namenjen je prosvetnim radnicima, roditeljima i svima koji žele da se opreme idejama, metodama i hrabrošću da obrazovanje i vaspitanje učine adekvatnijim odgovorom na izazove koje donosi 21. vek.
Ako letimično prelistamo školske programe, lako možemo da zamislimo maturanta koji bez greške nabraja pritoke Amazona, prepoznaje faze razvoja baroka i brzo računa zapreminu krnje piramide. Iako su to važna znanja koja šire vidike, taj isti mladi čovek najčešće završava školu, a da nikada nije čuo kako se pravilno popunjava uplatnica, na šta je potrebno da obrati pažnju u ugovoru o radu ili zašto mu država odbija deo zarade. Zato, kada zakorači u svet odraslih, često nailazi na neprijatno iznenađenje jer ga čekaju suvoparni dokumenti, ali i finansijske odluke za koje nije pripremljen, a čije posledice mogu na duge staze da utiču na njegov život.
U tom raskoraku leži problem finansijske pismenosti, odnosno sposobnosti da se razume novac, vrednost rada i znanje kako da odluke koje se donose danas, ne budu sutrašnji teret. Najskorije PISA istraživanje koje je obuhvatilo finansijsku pismenost naših đaka sprovedeno je 2018. godine. Rezultati su pokazali da domaći učenici zaostaju za oko 60 poena u odnosu na međunarodni prosek u rešavanju svakodnevnih finansijskih situacija. Iako je ovo istraživanje sprovedeno pre osam godina, ono i dalje može da posluži kao ozbiljan alarm, posebno jer kasnija istraživanja pokazuju da je svaki treći učenik funkcionalno nepismen.
Često se podrazumeva da će mladi ove veštine da steknu „u hodu“, kroz iskustvo. Međutim, takva „životna škola“ je najskuplja. Sa druge strane, nedostatak znanja lako vodi u finansijsku anksioznost odnosno osećaj nesigurnosti i preplavljenosti pred velikim, „odraslim“ odlukama.
Deca svoje prve lekcije o finansijama stiču za trpezarijskim stolom dok posmatraju roditeljsko ponašanje. Postoji zanimljiva teorija Breda Klonca koja tvrdi da porodica deci prenosi nevidljive finansijske scenarije, odnosno nesvesna uverenja o novcu koja trasiraju njihovo buduće finansijsko ponašanje.
U našem društvu roditelji često žele da zaštite dete od finansijskih problema, pa mu govore da je njegovo samo da uči, da novac kvari ljude i da o njemu ne bi trebalo da razmišlja jer su to teme za odrasle. Iako vođeni dobrim namerama, roditelji ovakvim pristupom nesvesno stvaraju uverenjе da je pitanje novca komplikovano, čak i nešto prljavo ili neprimereno, pa i zabludu da novac pada s neba. Kada dete odrasta sa uverenjem da je novac tabu, ono se lišava prilike da razvije finansijsku pismenost u kontrolisanom okruženju, u kojem su finansijske greške još uvek „jeftine“.
U nekim porodicama otvorena komunikacija o finansijama sa decom poprima ekstreman oblik. U njima dete dobija ulogu prinudnog „računovođe“ porodičnih troškova, pa takav pritisak dovodi do razvoja osećaja krivice, jer svaka njegova potreba deluje kao pretnja porodičnom budžetu. Kada odrastu, takva deca mogu da postanu oni ljudi koji grčevito štede jer se tako brane od traume iz detinjstva, a mogu i da upadnu u vrtlog opsesivne potrošnje jer žele da zacele stari osećaj niže vrednosti.
Postoje i porodice koje su zdravo finansijski transparentne. U njima se novac ne doživljava ni kao izvor teskobe, ni kao stvar o kojoj samo brinu odrasli. U takvim, idealnim uslovima roditelji otvoreno razgovaraju o prioritetima, štednji i uključuju decu u proces odlučivanja koji je prilagođen njihovom uzrastu. Međutim, takav vid edukacije često ostaje privilegija imućnijih. Oni imaju dovoljno novca, vremena i znanja da prenesu deci kako da pametno razmišljaju o materijalnim dobrima i kako da, ionako bolju, početnu poziciju eksponencijalno uvećaju. Sa druge strane, deca iz porodica koje se bore sa oskudicom su „zauzeta“ krpljenjem rupa. To im ne ostavlja prostor da o novcu razmišljaju drugačije, pa ostaju „zarobljeni“ u obrascima preživljavanja koji im otežavaju iskorak ka finansijskoj sigurnosti.
Budući da se nedostatak finansijske pismenosti i ekonomska nejednakost međusobno hrane, škola bi trebalo da bude mesto na kom deca počinju da preispituju loše navike i pogrešna uverenja o novcu. Moramo da ih naučimo da kritički promišljaju, razlikuju trenutnu želju od stvarne potrebe i prepoznaju marketinške trikove koji vuku u rasipništvo. Deci su neophodne i praktične veštine koje će im biti potrebne čim zakorače u odrasli svet. Važno je da ih opremimo znanjem o tome kako da pročitaju ugovor, da popune administrativne obrasce i razumeju kuda odlazi njihov novac pre nego što stigne u novčanik.
Na kraju, ne treba zaboraviti da učenici iz školskih klupa treba da izađu sa predstavom o tome šta je njihova bruto plata. Treba da je shvate kao svojevrsni „društveni ugovor u malom“ i razviju svest da se deo njihovog rada koristi za finansiranje zajedničkih dobara, poput novih ulica, vatrogasne službe ili socijalne pomoći.
Kada prepoznaju da javna dobra nastaju iz njihovog truda, ali i zalaganja svih ostalih građana, oni će više da cene zajedničku imovinu. Iz takve svesti o ličnom doprinosu prirodno se razvija odgovoran odnos prema zajednici i želja da se plodovi zajedničkog truda koriste na najbolji mogući način i za dobrobit svih.
Da li, zbog svega navedenog, finansijsku pismenost treba uvesti u škole kao poseban predmet? Iako bi takva promena bila idealna, ona nosi rizik od (dodatnog) preopterećenja školskog rasporeda, što bi moglo da izazove otpor učenika, roditelja, ali i prosvetnih radnika. Umesto toga, finansijska znanja i veštine mogu da na mala vrata uđu u školu.
Nastavnici matematike bi mogli da učine formule „opipljivijim“ tako što bi kao primere koristili realne scenarije poput obračuna kamate na štednju, izračunavanja popusta u prodavnicama ili razumevanja načina na koji inflacija vremenom umanjuje kupovnu moć džeparca.
Na časovima fizike bi mogli da računaju energetsku efikasnost i potrošnju struje u kući, dok bi na časovima hemije mogli da upoređuju hemijski sastav proizvoda različitih cena i uče kako da čitaju deklaracije.
Časovi građanskog i maternjeg jezika mogu da budu posvećeni analizi reklama koje ciljaju na emocije potrošača, a da se time učenici opreme da razlikuju informativno oglašavanje od manipulativnih tehnika koje vode rasipništvu.
Nastavnici informatike mogu da decu uvedu u svet digitalnih finansija i bezbednosti. Oni treba da prenose znanja o tome kako da prepoznaju fišing prevare, da bezbedno koriste platforme za elektronsku trgovinu i da odgovorno upravljaju vlastitim (finansijskim) podacima. Deca su često izložena agresivnim taktikama unutar video-igara, poput „loot box“ paketa (kupovina iznenađenja gde ne znaš šta dobijaš), virtuelnih valuta koje kriju pravu cenu predmeta, ili ograničenih ponuda koje stvaraju pritisak da se odmah kupi. Nastavnici bi mogli da im objasne kako ovi mehanizmi funkcionišu kao digitalni „mamci“ koji ih navode na nekontrolisanu, a nekad čak i opasnu kupovinu.
U tom duhu vredno je pomenuti primer dobre prakse edu-inovatorke „Škole za sve“ Jelene Stanković koja petacima predaje nekoliko predmeta. S obzirom na to da je odeljenski starešina istoj grupi učenika, ona ima mogućnost da jednu temu sagleda iz više uglova i da izbriše granice između različitih predmeta. Tako je, na primer, tematska jedinica posvećena finansijskoj pismenosti i štednji prožela čitav jedan školski dan u martu. Povezujući gradivo različitih predmeta, đaci su kroz priče i računicu učili kako da se druže, sarađuju i štede resurse.
Pored toga, Jelena sa učenicima neguje naviku štednje kroz simboličnu, ali veoma poučnu, kasicu. Zajednički ubacuju novac koji im preostane, kako bi na kraju sedmice mogli da se počaste užinom koju će zajedno da podele. Oni tako usvajaju veštinu odlaganja trenutnih potreba, ali razvijaju svest o zajedništvu i zajedničkim ciljevima. Da ovakve lekcije ostavljaju dubok trag, potvrđuju i Jelenine reči:
“Uvođenjem kasice i tematskih nastavnih aktivnosti primećujem da se kod učenika postepeno razvija odgovornost prema novcu i svest o njegovoj vrednosti. Na primer, deca se dogovaraju da svako da po 10 dinara, prate koliko novca imaju i često odlažu trenutnu želju (npr. čokoladicu) da bi kasnije kupili nešto što više žele. Takođe, zajedno odlučuju da li će kupiti, na primer, smoki ili sok i kako će podeliti novac (na jednake delove ili za zajedničku kupovinu). Čini mi se da su igre „pijaca“ i „banka“ dodatno podsticale da uvežbavaju kako se obraća prodavcu, kako se dogovaraju oko cene i kako reaguju u situacijama kao što su prevara ili neslaganje. Ovakav pristup, iz mog iskustva, povećava motivaciju i doprinosi razvoju saradnje i osećaja zajedništva.”
Pored toga što bi ova znanja mogla da se integrišu u nastavne predmete, škola bi mogla da organizuje raznovrsne radionice za upravljanje projektima u kojima bi učenici dobili stvaran budžet i odgovornost da sprovedu akcije poput humanitarnih turnira, uređenja školskog dvorišta ili organizacije maturskih proslava. Takođe, škola bi mogla da se poveže sa realnim sektorom tako što bi uspostavili saradnju sa lokalnim preduzećima, bankama i preduzetnicima koji bi učenicima približili stvarne finansijske tokove i izazove. Različite prakse već postoje u školama u našoj zemlji, ali bi trebalo snažnije raditi na tome da budu stalne, svima dostupne i dovoljno kvalitetne.
Na kraju, pored finansijskog opismenjavanja učenika trebalo bi raditi i na tome da osnaže i obuče nastavnici i roditelji kako bi bili dobri mentori i podrška deci u razvijanju odgovornih odluka.
Kada dete iz škole izađe finansijski pismeno, ono postaje otpornije na manipulaciju i imunije na krizu. Investicija u ovakav vid obrazovanja se isplaćuje kroz dostojanstveni život budućih generacije. Na kraju dana, bogatstvo jednog društva se meri brojem mladih ljudi koji znaju kako da „bogatstvo“ stvore, sačuvaju i što je najvažnije, da smisleno podele sa zajednicom.