Ovaj tekst je nastao iz želje da se jedan pojam iz obrazovne geografije čest u svetskoj literaturi, a gotovo nepoznat kod nas - sagleda na konkretnom, prepoznatljivom terenu. Namenjen je svima koje zanima kako geografija i red vožnje oblikuju nečiji život mnogo pre nego što ta osoba uopšte stigne da bira, pre svega roditeljima i prosvetnim radnicima, ali i svakom ko se ikad zapitao zašto dva podjednako sposobna deteta mogu da završe na potpuno različitim životnim putevima, samo zbog toga gde su rođena.
Zamislite da imate četrnaest godina. Odličan ste đak, znate tačno koju srednju školu želite da upišete i jedva čekate da otvorite novo poglavlje svog života. Problem je što se ta škola nalazi kilometrima daleko od vaše kuće. Autobus do nje polazi par puta dnevno i ne poklapa se sa rasporedom časova, svako jutro biste stizali sat vremena pre prvog časa, a kući se vraćali tek kasno uveče.
Druga opcija je da se odvojite od porodice i preselite u drugi grad, ako vaši roditelji mogu da priušte taj trošak. A ako ni jedno ni drugo nije izvodljivo, preostaje vam samo kompromis, da upišete bilo koji smer u blizini, ako uopšte postoji, ili da odustanete od daljeg školovanja.
Dok se veruje da je obrazovanje jednako dostupno svima, u realnosti geografija često kroji obrazovni i profesionalni put mnogo dece širom sveta. Za ovu pojavu je skovan termin „obrazovne pustinje”. Njime se opisuju područja u kojima meštani nemaju pristup obrazovnim institucijama na razdaljini koja se smatra razumnom za svakodnevno putovanje.
Deca koja žive u ovim mestima biraju iz mnogo užeg spektra škola nego njihovi vršnjaci iz većih i razvijenijih gradova. Obrazovnu pustinju ne gradi samo fizička udaljenost od škole, već i sati izgubljeni na putu, kvalitet puteva i infrastrukture, to da li se red vožnje uopšte poklapa sa školskim rasporedom, kao i cena i pouzdanost samog prevoza. Zbog toga obrazovna pustinja može da postoji i u samom centru grada, ako je prevoz loše organizovan ili redak, pa deca teško stižu do škole, čak i kad je razdaljina, na papiru, sasvim kratka.
Da bih dočarala kako ovaj fenomen izgleda na terenu i kako utiče na mlade, uzeću za primer Nišavski okrug. Izbor nije slučajan jer sa jedne strane ovo je područje koje najbolje poznajem, a sa druge, izuzetno je zanimljivo jer ga odlikuju obrazovne i razvojne protivrečnosti koje zaslužuju pažnju.
Na prvi pogled, Nišavski okrug deluje kao obrazovno prosperitetna sredina. Niš je treći grad po veličini u Srbiji, snažan je univerzitetski centar, mesto koje privlači đake i studente iz cele jugoistočne Srbije. Međutim, ako bi se analiza temeljila samo na ukupnoj statistici, obrazovna pustinja bi ostala nevidljiva jer bi se „utopila” u statistiku proseka.
Kada se zagrebe ispod površine, može se naići na mrežnu i institucionalnu oskudicu koja pokazuje da pojedini delovi ovog okruga ipak jesu prave obrazovne pustinje. U opštinama Gadžin Han, Merošina i Ražanj ne postoji nijedna srednja škola. Svaki maturant iz ovih mesta mora da obrazovanje nastavi izvan svoje opštine.
Situaciju dodatno usložnjava činjenica da mnoga deca žive u selima, a ne samo u opštinskim centrima, što znači da vrlo često prvo moraju da stignu do svog opštinskog centra da bi uopšte uhvatila autobus za Niš, Aleksinac ili neko drugo mesto u kojem se nalazi njihova škola.
Opština Doljevac je tek nedavno dobila svoju prvu srednju školu, ali sa uskim spektrom obrazovnih profila, dok Svrljig ima ustanovu sa par odeljenja po generaciji i sličnom, ograničenom ponudom. Ovi profili nisu manje vredni jer stručna zanimanja su podjednako važan i koristan put kao i bilo koji drugi. Problem leži u tome što je ponuda jednolična i ne daje šansu deci čija interesovanja idu u drugom smeru.
Konkretno, odsustvo gimnazije u obe opštine znači da učenici nemaju pristup „opštem” obrazovanju, odnosno onom koje je zamišljeno kao priprema za nastavak školovanja na bilo kom fakultetu. Uz to, odsustvo medicinske škole zatvara vrata deci koja ne mogu da putuju, a žele da se jednog dana upišu na medicinski fakultet i budu zdravstveni radnici.
Jedina subregionalna „oaza” izvan Niša jeste Aleksinac, koji raspolaže gimnazijom i dvema stručnim školama, pa svojim učenicima nudi mnogo širi spektar izbora. Aleksinac je jednostavno veći i razvijeniji od svojih suseda, pa mu prirodno pripada i bogatija ponuda. Ali ta „prirodnost” zaslužuje bar jedno pitanje, da li je Aleksinac dobio gimnaziju i dve stručne škole zato što je već bio veći, ili je delom postao veći zato što ih je imao?
Mrežna nejednakost ostavlja vrlo merljiv trag jer se preslikava i na obrazovni profil stanovništva. Prema podacima sa poslednjeg popisa, u Nišu fakultetsku diplomu ima nešto više od 22% stanovnika starijih od 15 godina, a u gradskoj opštini Medijana taj udeo dostiže čak trećinu. Nasuprot tome, u Doljevcu i Merošini visokoobrazovani čine tek oko 5% stanovnika, a u Gadžinom Hanu svega 3,9% (Republički zavod za statistiku, Popis 2022, objavljeno 2023: 104-108).
Na prvi pogled, moglo bi da se pomisli da je ovo samo posledica toga što mladi posle fakulteta ostaju da žive i rade u Nišu (ili u drugim većim gradovima, inostranstvu), pa statistika samo prati taj poslednji korak. Ali ta slika je nepotpuna, i baš u tome što nam nedostaje leži razlog zašto ovaj fenomen uopšte nosi ime „pustinja”, a ne, recimo, samo „nedostatak škola”.
Pustinja nije samo mesto gde nečega nema. Pustinja je ekosistem u kojem se život teško obnavlja. Kada su uslovi nepovoljni, ono što bi moglo da raste teško opstaje ili svoje šanse pronalazi negde drugde. Obrazovna pustinja funkcioniše po sličnom principu, samo što ovde „seme” nisu biljke, nego deca, a „vlaga” je pristup obrazovnim institucijama. Mali maturanti iz ovih obrazovnih pustinja nemaju gde da „niknu” u sopstvenoj sredini, pa ih sistem, baš kao vetar seme, prenosi tamo gde uslovi postoje.
Ono što ovaj fenomen čini opasnijim jeste to što se sam obnavlja i širi. Svaka generacija koja ode i ne vrati se, odnosi sa sobom i one koji su mogli da postanu razlog da neko ostane odnosno buduće profesore, roditelje koji bi upisali svoju decu u lokalnu školu, preduzetnike koji bi otvorili posao i time opravdali postojanje nove obrazovne ustanove. Bez njih, opština iz godine u godinu ima sve manje stanovnika potrebnih da bi se izgradnja gimnazije ili medicinske škole uopšte isplatila. Tako se, paradoksalno, sa svakom generacijom koja ode, šansa da sledeća generacija dobije školu u svojoj opštini smanjuje umesto da raste.
Ono što ostaje otvoreno, kao svojevrsna napomena za dalje razmišljanje, jeste pitanje koliko je ovaj obrazac specifičan za Niš, a koliko je opštiji od toga. Niš je, na svoj način, „srećna okolnost” ovog regiona jer je dovoljno jak da funkcioniše kao makar jedna oaza u blizini, čak i kad tu vodu deli neravnomerno. Postoje, međutim, okruzi u Srbiji čiji glavni gradovi nisu mnogo više od još jedne oaze istog, skromnog kapaciteta kao i njihovi sopstveni susedi, mesta gde ni ta jedna „srećna okolnost” ne postoji.
Zbog svega toga, Nišavski okrug jeste korisno ogledalo. Postavlja se pitanje, ukoliko ovakvu obrazovnu pustinju nalazimo u regionu koji ima snažan univerzitetski centar, kakvi su tek uslovi u delovima Srbije koji nemaju ni takvu obrazovnu oazu?
Na prvi pogled deluje da cenu života i školovanja u obrazovnoj pustinji najskuplje plaćaju đaci i njihove porodice. Njihov trošak je najopipljiviji, najlakše ga je videti i, nažalost, najlakše ga je prevideti kao „privatnu stvar” odnosno kao nešto što se tiče jedne porodice, a ne čitavog društva.
Porodica koja živi u obrazovnoj pustinji plaća obrazovanje direktno, a lokalna zajednica plaća odloženo. Primarno, plaća kadrovima koji se retko vraćaju da žive i rade tamo odakle su potekli, pogotovo ako tamo nisu mogli da završe ni srednju školu. Mladi ljudi u gradu stvaraju prijateljstva, naviknu se na urbaniji ritam, i tu kasnije traže posao ili nastavljaju studije. Lokalna zajednica u tom trenutku ne gubi „samo” đaka, gubi i budućeg lekara, nastavnika, preduzetnika, poreskog obveznika koji je mogao da pokrene lokalni razvoj.
Pored odliva ljudi, postoji i jedan značajan ekonomski detalj, reč je o svakodnevnom odlivu lokalne potrošnje. Na prvi pogled deluje nevažno gde četrnaestogodišnjak kupuje užinu, sok, knjige ili plaća kartu. Međutim, kada stotine učenika svakog dana napuste svoju opštinu, njihov džeparac i novac njihovih roditelja ne ostaju u lokalnim prodavnicama, pekarama i knjižarama, nego se slivaju direktno u veliki grad.
Sa sociološke tačke gledišta, međutim, najveći gubitak jeste relacioni. Srednja škola je jedna od poslednjih institucija u kojima se mladi ljudi iz iste sredine, bez obzira iz kog su sela ili dela opštine, svakodnevno susreću. Kada ona ne postoji lokalno, nestaje poslednji zajednički imenilac koji bi ih inače povezao. Njihov socijalni svet se prevremeno seli, pa prijateljstva koja bi nastala u matičnoj opštini (a koja bi se, godinama kasnije, pretvorila u poslovna partnerstva, susedske odnose, brakove i zajedničke inicijative) nastaju negde drugde.
Ni deca koja su se odselila, ni ona koja svaki dan samo putuju, ne stignu da izgrade onaj tip vezanosti za mesto. Rezultat toga je slabljenje kolektivnog duha i zajedništva. Mlađe generacije sve manje poznaju, sve ih manje zanima istorija, običaji i duh mesta u kojem su rođene pošto se njihova stvarnost oblikuje na drugom mestu. Tako zajednica ostaje bez lokalnih inicijativa, aktivnih mladih ljudi koji bi pokrenuli kulturni život, oživeli lokalne resurse ili doneli promenu.
Cenu obrazovnih pustinja plaća i celokupno društvo. Kada siromašna obrazovna pustinja ostaje bez ljudi koji bi mogli da pokrenu lokalnu privredu, ona postaje trajnije zavisna od transfera iz republičkog budžeta, koji pune svi građani zemlje.
Pored toga, veliki centri ne mogu da se razviju toliko brzo koliko se mladi ljudi brzo slivaju u njih. Infrastruktura, stanovi, javne usluge nekad ne mogu da prate tempo doseljavanja. To za posledicu ima skok cena nekretnina, preopterećen zdravstveni i saobraćajni sistem u gradovima itd. Dakle, obrazovne pustinje generišu regionalnu nejednakost koja podjednako opterećuje i periferiju i velike gradske centre, samo na različite načine i sa različitim nivoom vidljivosti.
Najveći trenutni trošak snose đaci i njihovi roditelji. Prvi kradljivac na listi je vreme. Deca koja putuju često ustaju jako rano kako bi stigla na autobus, a kući se vraćaju tek kasno popodne i predveče. Oni u prevozu gube sate koji bi bili posvećeni učenju, odmoru ili, jednostavno rečeno, detinjstvu. Taj gubitak nije vidljiv odmah, on se akumulira jer manjak sna proizvodi slabiju koncentraciju, manje vremena za hobije i za druženje.
Za onu decu čije porodice odluče da plate smeštaj u gradu, gubitak poprima drugačiji oblik. Sa četrnaest ili petnaest godina, dete se seli u iznajmljenu sobu ili dom, često bez punog nadzora i emotivne podrške koju bi imalo da je ostalo kod kuće. Taj vid samostalnosti, nametnut pre nego što je psihološki poželjan, može da bude formativan na dobar način za neke, ali za mnoge druge može da bude izvor stresa, usamljenosti i osećaja da su prerano prepušteni sami sebi u periodu kada im je roditeljsko prisustvo potrebno.
Za one koji ostaju kod kuće i svakodnevno putuju, javlja se ono što bismo mogli nazvati logikom poslednjeg autobusa. Dok njihovi vršnjaci nakon nastave mogu spontano da ostanu na dodatnoj ili dopunskoj nastavi, treningu koji se odužio, školskoj sekciji ili običnom druženju u gradu, dete iz obrazovne pustinje stalno mora da računa vreme unazad.
Slično se dešava i sa svim „usputnim” iskustvima koja, gledano pojedinačno, deluju manje bitno, ali sabrano čine veliki deo onoga što smatramo mladošću, spontano zadržavanje posle časa, priprema za takmičenje koja se otegla i posle zvona, školska priredba koja traje do kasno uveče, simpatija s kojom se posle nastave ide na sladoled, iako to nije bilo planirano itd. Sve to traži jednu stvar koju dete iz obrazovne pustinje najčešće nema, slobodu da ostane. Njegovo vreme u gradu je unapred ograničeno i odbrojano, pa čak i kada je fizički prisutan, ono je mentalno okrenuto ka satu i sledećem polasku.
Dete koje putuje često se ne oseća potpuno integrisano u gradskoj školi (jer uvek žuri na autobus i propušta neformalno druženje), ali postepeno gubi i vezu sa svojom primarnom sredinom/selom, jer provodi dane van njega. Postaje „gost” i na jednom i na drugom mestu.
Ne treba zanemariti ni finansijski teret koji ovakav život nameće porodici, a koji se retko iskazuje kao trošak obrazovanja u užem smislu, iako to u suštini jeste. Mesečna karta za prevoz, dodatni troškovi hrane van kuće, a u slučaju odvojenog života i kirija, računi i troškovi izdržavanja u drugom gradu.
Najzad, za one koji su ostali kod kuće, upisali dostupne neželjene smerove, trošak se ogleda u tome što će u budućnosti mnogo opreznije da sanja. Ako je prvi veliki izbor bio ograničen okolnostima, zašto bi sledeći bio drugačiji? Posle nekoliko sličnih iskustava – od odustajanja od željene škole, preko fakulteta, do posla, lako se stvara uverenje da trud nije presudan i da će životni tok svakako odrediti spoljne okolnosti. Tako se postepeno gradi fatalizam i uverenje da je uspeh rezervisan za neke druge ljude.
Kako se preživljava u pustinji dok se čeka da neko sagradi oazu? Odgovor, koliko god skromno zvučao, često leži u pojedincu koji svakodnevno stoji između deteta i okolnosti u kojima je odraslo, u nastavniku.
Nastavnici se nalaze na prvoj liniji fronta i, iako nemaju moć da promene vozni red autobusa niti da izgrade školu u prigradskoj opštini, njihova uloga je često presudno važna. Mic po mic, kroz prepoznavanje specifičnih potreba učenika putnika, nastavnik može da smanji najteže efekte obrazovne pustinje. Prvo tako što će da bude empatičan i razume okolnosti. Kada ima u vidu da dete ustaje rano, prelazi kilometre, on neće njegov umor odmah da izjednači sa lenjošću.
Pored toga, nastavnik može i praktično da olakša svakodnevicu učenika. Budući da ta deca često ne mogu da ostanu nakon časova na dodatnoj nastavi, sekcijama ili pripremama za takmičenje jer ih čeka poslednji autobus, nastavnik može da im ponudi materijal za samostalno učenje. Mogao bi da predloži da se aktivnosti realizuju u onlajn prostoru ili tokom velikog odmora.
On ima moć da spreči nešto što je takođe štetno, a što može da se javi, to je da dete postane predmet podsmeha zbog njegovog mesta porekla. Isto tako, nastavnik ima uticaj i na to koliko će dete da se zbliži sa vršnjacima iz grada. Lepo osmišljenim rasporedom sedenja, grupnim radom ili zajedničkim projektima, može namerno da poveže decu koja putuju sa onom koja žive u gradu i da im time nadoknadi druženje koje im možda poslednji autobus uskraćuje.
Nastavnik može da odigra i ulogu onog glasa koji podstiče, informiše o stipendijama i besplatnim programima, i otvara horizonte za koje dete u svojoj primarnoj sredini možda nije ni znalo da postoje.
Nastavnici ne mogu da sruše zidove obrazovne pustinje jer je to zadatak sistemske reforme i države, ali unutar zidova svoje učionice i te kako mogu da sagrade mostove koji pojedinačnoj deci pomažu da te zidove preskoče.
Republički zavod za statistiku. (2023). Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2022. godine: Školska sprema, pismenost i kompjuterska pismenost - Podaci po opštinama i gradovima. Beograd: Republički zavod za statistiku.