U ovom tekstu se razmatra ideja čoveka kao homo ludensa i razbija se mit o igri kao detinjastoj i neozbiljnoj aktivnosti. Tekst ukazuje na to da je igra važna ljudska potreba, ali i snažan obrazovni alat koji, naročito u nastavi društvenih nauka, može da potpomogne razvoju kritičkog mišljenja, razumevanju društvenih uloga i aktivnom učenju putem iskustva. Namenjen je nastavnicima, edukatorima i svima koji promišljaju savremeno obrazovanje i traže načine da igru vrate u učionicu kao okvir u kome se greši, misli i uči.
Čovek je homo ludens, biće koje se igra. Ipak, pod pritiskom „ozbiljnog života odraslih“, često je primoran da ovu aktivnost odbaci kao detinjastu. Mit o tome da je samo detinjstvo rezervisano za igru je dovoljno zreo da bude dekonstruisan, kao i njemu srodni mitovi da su praznici i crtani filmovi namenjeni isključivo deci. Istina je da čovek nikada nije prestajao da se igra, uprkos tome što je (bar formalno) poverovao u ideologiju nedopustivosti igranja u odraslom dobu. Našao je način da je nadmudri tako što je prerušio u društveno poželjne oblike i počeo da, kroz religiju, sport i umetnost, kanališe svoju potrebu da osmišljava, mašta, ulazi u uloge i stvara nove svetove. Iako se za te aktivnosti ne može reći da su puka zamena za igru, važno je da sa nje skinemo stigmu neozbiljnosti i vratimo joj status suštinske ljudske potrebe. Kako je to moguće?
Zanimljivo je da je sistem obrazovanja najefikasniji mogući kanal za razobličavanje ovog (kao i svih drugih) uverenja i zabluda, ali da je istovremeno u praksi neretko i glavni poligon za progon igre iz života ljudi. Čini se da se, od vrtića do kraja srednje škole, udeo igre na časovima postepeno smanjuje, da bi ona na kraju srednje škole u potpunosti nestala iz kurikuluma (ili bila svedena na minimum). Kritičari primene igre u nastavi bi rekli da ona nije primenjiva na srednjoškolskim časovima na kojima se obrađuju „ozbiljne“ teme. To je zato što igru vide kao jednostavnu i trivijalnu aktivnost koja je odvojena od stvarnog učenja, a ne kao metod koji razvija kreativno mišljenje, kritičku analizu i socijalne veštine. Učenik četvrtog razreda srednje škole se ne bi na času sociologije igrao lego kockicama i na taj način učio, ali bi mogao kroz, na primer, debate, rešavanje realnih društvenih problema ili simulaciju društvenih uloga da se „igra“ sociološkim pojmovima i teorijama (mada bi mogao da sagradi i svoju lego verziju društva).
Društveni poredak je igra sa strogim, a često nevidljivim pravilima. Sociolozi interakcionisti su bili fascinirani time kako ljudi u socijalnim interakcijama igraju društvene uloge, pa samim tim kako slede (ili narušavaju) društvena pravila i stvaraju značenja putem simboličkih radnji. Jedan od njihovih predstavnika (Harold Garfinkel) je osmislio niz eksperimenata (možemo reći i igrica!) u kojima ljudi (njegovi studenti) namerno krše društvena pravila da bi otkrio koliko su ona duboko ukorenjena i često nesvesna. On je svoje učenike naučio da je sve što podrazumevamo oko nas ipak društveno konstruisano, tako što ih je terao da se ponašaju kao gosti u vlastitoj kući (da kucaju, da pitaju za dozvolu), da na svako svakodnevno pitanje („Šta ima?“) odgovaraju bukvalno („Pa, ima atmosferskog pritiska i gravitacije“), da gledaju ljude u javnosti direktno u oči i sl. Naravno, igre u procesu učenja ne moraju da budu ovoliko radikalne (koliko mi je poznato, jedan student ovog profesora je umalo bio izbačen iz kuće zbog ovih interakcionističkih smicalica). Ova vrsta igre uči učenike da svet oko njih nije dat sam po sebi, već je stvoren ljudskim delovanjem, te se, kao i svaka igra, može preispitivati i menjati.
Postoji mnoštvo načina da se zakoni igre uspostave u (sociološkoj) učionici. Na primer, kada učenici izučavaju društvenu stratifikaciju i nejednakosti, mogu da budu podeljeni u različite klase. Pojedinci mogu da dobiju uloge siromašnih, bogatih, zaposlenih, prosjaka i sl. Nastavnik može da im raspodeli resurse (tj. zamišljeni novac, pristup informacijama, mogućnost obrazovanja i lečenja), a da zatim, kroz nekoliko zadataka, učenici mogu na primeru da uoče kakve su kome šanse i prepreke. Ova igra, na drugi pogled, deluje logistički veoma složeno i vremenski zahtevno, ipak se čini da njihova efikasnost jeste tolika da jedan čas simulacije može da zameni nekoliko časova suvoparnog predavanja, jer je znanje tada proživljeno iskustvo, a ne samo memorisana informacija.
Međutim, sličan cilj može da se ispuni i sa manje zahtevnom igrom. Na primer, u nekoj igri bi svi učenici mogli da dobiju „etikete“ (npr. akademik, poštar, prosjak, turbo-folk pevač, naučnica, političar, influenser) bez da znaju ko su. Na osnovu toga kako se ophode prema njima, kako razgovaraju i slično, učenici bi dolazili do zaključka koju etiketu nose i kako one funkcionišu. Čak i kroz debatu (bez igre u najužem smislu reči), učenici mogu da razumeju različite društvene uloge. Klasične debate gde se jedna grupa zalaže za jednu ideju, druga za drugu, umeju da budu dobre, ali mogu i da budu zamorne. Umesto toga, bilo bi zanimljivo da se, na primer, na času sociologije uspostavi svojevrsna narodna skupština, gde bi svaki učenik bio pripadnik različite grupe, sloja, zastupnik različite ideologije – a gde bi svi raspravljali o uvođenju novog zakona (o nekoj temi koju na tom času obrađujemo). Na taj način bi učenici bolje razumeli temu, ali i različita stanovišta koja o njoj postoje u društvu. U simulaciji učenik može da pogreši, da donese lošu odluku ili da pogrešno investira resurse i da iz tog „poraza“ nauči. Međutim, ne mora svaka igra da bude samo način da se usvoji gradivo. Ona može da služi i kao intermeco odnosno pauza koja bi pomogla učenicima da se razmrdaju, oslobode napetost i obnove pažnju, a upravo taj momenat prekida rutine takođe može da doprinese boljem učenju i doživljaju nastave.
Kroz edukaciju i radionice u okviru „Škole za sve“ neposredno sam uvidela važnost igre u radu sa decom, ali i sa odraslima. Na radionicama smo učesnicima približavali složene koncepte (od dizajnerskog načina razmišljanja i funkcionisanja veštačke inteligencije do prepoznavanja lažnih vesti) isključivo kroz igru. Najdragocenije saznanje iz tog iskustva je to što smo često i mi, edu-inovatori, učili upravo kroz igru, glumu i zajedničko stvaranje. Igra nije pauza od učenja, ona je vredan način učenja. Zbog toga je primarni i urgentni zadatak škole da vrati igru deci, ljudima, učionici i društvu jer čovek jeste čovek u pravom smislu te reči samo kada je na „igralištu“.