Drugi tekst u okviru serijala Bioskop Škole za sve je posvećen ostvarenjima koja imaju za cilj da motivišu nastavnike, ali i da im ponude alternativu holivudskom klišeu o nastavniku superheroju koji na sopstvenim plećima nosi čitav sistem. Tekst je namenjen nastavnicima koji tragaju za održivom motivacijom i žele da se zaštite od profesionalnog izgaranja.
U biografiji gotovo svakog mladog nastavnika postoji jedan poseban, gotovo ritualan, trenutak koji bismo mogli da nazovemo i profesionalnom inicijacijom. Negde tokom studija, ili neposredno pre prvog ulaska u učionicu, on se susreće sa filmom o harizmatičnom nastavniku koji, uprkos svim okolnostima, uspeva da spase naizgled beznadežan razred. Ovaj obrazac, koji popularna kultura neumorno reprodukuje, gradi očekivanje da velike promene u obrazovanju najčešće proističu iz herojskog podviga pojedinca.
Filmovi spasilačke pedagogije funkcionišu kao dvosekli mač. Korisni su jer nas uče da obrazovni sistem nije uklesan u kamenu, da pojedinac svojim zalaganjem zaista može da napravi razliku u učionici. Slabost leži u tome što tu istu logiku okreću naglavačke jer sistemske nedostatke svaljuju na leđa jednog nastavnika.
Od filmskog junaka teško da možemo da očekujemo da pruži ruku sistemu i pokuša da promenu izgradi zajedno sa njim, jer dramaturgija ovakvih ostvarenja živi od tih sukoba. Ono što je u toj individualnosti opasnije, a na prvi pogled manje vidljivo, jeste činjenica da junak vrlo retko sarađuje sa okruženjem u svojoj „spasilačkoj“ misiji.
Roditelji su u tim pričama uglavnom odsutni ili se pojavljuju kao nemi posmatrači, kolege takođe, a učenici su objekti spasavanja, a retko kada i oni sami učestvuju u vlastitom napretku. Tako ovakvi filmovi kritikuju jedan oblik autoriteta, birokratski, da bi na njegovom mestu uspostavili drugi, autoritet usamljenog spasioca, koji navodno bolje od same zajednice zna šta joj je potrebno.
Očekivanja koja ovakvi filmovi grade oko nastavničke profesije prave štetu na dva fronta. Mlade nastavnike mogu da odvedu u profesionalno izgaranje, pa i u prevremeno napuštanje poziva, budući da se svakodnevica učionice retko poklapa sa holivudskim scenarijom, koliko god se trudili da mu se približe. S druge strane, u samom društvu se učvršćuje iluzija da je za rešavanje velikih problema dovoljno samo malo nastavničkog entuzijazma.
Srećom, postoje i ostvarenja koja uspevaju da izbegnu ovu zamku i obrazovanje prikažu onakvim kakvo ono zaista jeste. Ona nas podsećaju da se dobra pedagogija retko oslanja na pojedinačna viteštva, a daleko češće na strpljenje, kolektiv i svakodnevno građenje međusobnog poverenja.
Filmovi i serije koji su se našli na repertoaru bioskopa Škole za sve nude sporiji, manje efektan na prvi pogled, ali zato mnogo realističniji i iskreniji uvid u to kako promena izgleda. U nastavku donosim izbor naslova koji, svaki na svoj način, nude alternativu holivudskom viđenju nastavnika kao usamljenog heroja.
Serija Ted Lasso (2020–) na prvi pogled nema nikakve veze sa učionicom, ali je to razlog zbog kog bih je toplo preporučila mladim nastavnicima. Fudbalski tim koji glavni junak preuzima funkcioniše po istim zakonitostima kao i svaki razred. Kao mala zajednica koju čine različiti temperamenti, strahovi i ambicije, a koju nešto treba da poveže u celinu. Najveća vrednost ove serije se krije baš u tome što pedagoške lekcije ne poručuje direktno, nego kroz sport, koji je tu kao paravan za nešto važnije - za veštinu vođenja ljudi.
Serija raspetljava uvreženu predstavu da nastavnik, posebno mlad i neiskusan, mora da poseduje odgovor na svako pitanje i da drži konce situacije čvrsto u rukama. Ted dolazi u sredinu koja mu je potpuno strana, bez sujete i bez potrebe da se nametne kao neprikosnoveni i sveznajući autoritet. On nam svojim delima pokazuje da se poštovanje i poverenje ne osvajaju titulom, pa ni kaznama, nego se polako izgrađuju kroz radoznalost, spremnost da se prizna sopstveno neznanje i volju da se uči od svakoga, uključujući i one koje bismo, po logici hijerarhije, trebalo da podučavamo mi.
Serija se podjednako promišljeno bavi i pitanjem neuspeha, odnosno pritiska koji donose visoka očekivanja. Ted svojim primerom pokazuje da je pravi napredak spor, krivudav i da skoro nikad nije pravolinijski proces. Otuda dolazi njegova omiljena metafora o zlatnoj ribici, stvorenju čije je pamćenje toliko kratko da nad greškom tuguje svega deset sekundi, a zatim je pusti da ode. U toj slici krije se poziv da naučimo kako da se otarasimo tereta sopstvenih promašaja pre nego što nam otežaju naredni korak, što je korisno svakom mladom nastavniku koji se prvi put suočava sa greškama koje su normalne za svaki rad, a posebno za svaki početak.
Poseban kvalitet serije ogleda se i u odnosu prema sukobu. Ted ne pokušava da trvenja unutar tima zaobiđe, niti da ih gura pod tepih. Naprotiv, svesno stvara prostor u kojem ona mogu bezbedno da izađu na površinu. Svaki mladi predavač bi iz ovakvog pristupa mogao da izvuče dragocenu pouku da su neslaganja prirodan deo svake grupe, a ono što zaista oblikuje njenu klimu jeste način na koji se rešavaju. Sukob jeste proces učenja, kroz njega se razvijaju empatija, veština argumentacije i, možda najvažnije, sposobnost da čujemo drugu stranu.
Konačno, serija nas suočava sa naizgled paradoksalnom istinom da je ranjivost oblik snage. Ted pred svojim timom ne skriva napade panike, bol zbog razvoda niti strah da nije dovoljno dobar. Pokazujući te slabosti otvoreno, on otvara prostor i ostalima da spuste sopstvenu masku i dozvole sebi da budu viđeni onakvi kakvi jesu.
Ako nas Ted Laso uči da harizma sama po sebi nije dovoljna, serija Abbott Elementary (2021-) ide korak dalje. Ona nam odgovara na neprijatno pitanje: šta nam preostaje od obrazovanja kad iz njega uklonimo mit o spasiocu? Ostaje nam sistem, sa svim svojim rupama i ljudi koji se u njemu snalaze kako znaju i umeju.
Radnja serije je smeštena u slabo finansiranu javnu školu u Filadelfiji. Ono što je zanimljivo kod nje je što je upakovana u format pseudodokumentarca (kamera koja nastavnike prati na način koji je svojstven dokumentarcu). Sama forma nam sugeriše da gledamo svakodnevicu u kojoj se holivudski preokreti retko kada dešavaju.
Dženin Tigs je mlada nastavnica oko koje se serija delom vrti, u profesiju ulazi sa karikaturalnom verzijom one iste slike od koje smo krenuli na početku ovog teksta. Ona je uverena da će entuzijazam i dobre namere da budu dovoljni da „promene živote“ učenika. Serija se, međutim, njenoj naivnosti ne podsmeva zarad same kazne, već kroz nju otkriva sistemsku stvarnost koju ta naivnost ne vidi: učionice bez materijala, direktorku koja je zaokupljena društvenim mrežama, budžet koji ne pokriva ni papir za fotokopiranje, roditelje koji rade po dve smene i fizički ne stižu na sastanke, kao i kolege koje su, svaka na svoj način, već pronašle sopstvene mehanizme preživljavanja.
Kad Dženin pokuša da sama, o sopstvenom trošku, popravi instalacije ili dokupi materijal, serija taj gest namerno ne uzdiže na pijedestal herojstva. Pokazuje ga onakvim kakav zaista jeste, odnosno kao neodrživu improvizaciju i kao krpljenje rupa. Pobedu zato meri sitnicama: krovom koji taj dan ne prokišnjava, udžbenicima koje ima dovoljno za sve, nastavnicima koji su sutra ujutru ponovo tu itd.
Ovu seriju bi trebalo da pogleda svaki mlad ili nov nastavnik jer ona nije vodič za herojstvo. Ona je vežba u prepoznavanju svojih granica zato što razdvaja dve stvari koje entuzijazam rado meša, predanost poslu i žrtvovanje sebe zarad posla. Prva se obnavlja, druga se troši i polako nestaje.
Film Monsieur Lazhar (2011) smo gledali u okviru programa Škola za sve, i posebno mi se dopalo što je njegova radnja provučena kroz mnoge diskusije na obuci jer film ne tematizuje samo gubitak nastavnika, već i mnoga druga važna pitanja. Posebno važno je pitanje kako institucija uopšte ume, ili ne ume, da se nosi sa kolektivnom ranom. A to je pitanje koje naše društvo, nažalost, poznaje iz sopstvenog, mnogo bližeg iskustva, tragedije u školi „Vladislav Ribnikar“.
Film prati kako se jedna školska zajednica u Montrealu nosi sa kolektivnom traumom nakon samoubistva nastavnice francuskog, izvršenog u samoj učionici, dok paralelno prati i novog nastavnika, Bašira Lazara, alžirskog imigranta koji dolazi da je zameni i koji, kako se ispostavlja, nosi i vlastitu traumu.
Institucija koja se suočava sa nečim za šta nema gotov protokol često poseže za istim alatkama. Obično su to jednokratne posete psihologu, promena rasporeda u učionici i zaobilaženje „bolne” teme dok se ne proceni da se rana zacelila. Međutim, Lazar poučen svojim kulturološki drugačijim smernicama (koje su pre svega kolektivističke) smatra da bi trebalo pristupiti drugačije problemu. On ne pokušava da deci nametne gotova objašnjenja onoga što se desilo, već im dopušta da glasno, pa i bolno, artikulišu sopstvenu potrebu da pronađu krivca jer je taj gubitak osećaja sigurnosti ono što najviše žele da poprave.
Zato bi ovaj film trebalo da pogleda svaki nastavnik. Lazar nas uči nečemu o čemu se retko govori, da vaspitna uloga znači i to da nemamo gotov odgovor, ali znamo kada treba da se povučemo i budemo siguran oslonac. Uči nas da lečenje zajednice ne može da počiva na pretvaranju da se ništa nije desilo i da je važno da smo spremni da sa decom ostanemo u istoj prostoriji i da ih saslušamo čak i kada nemamo rešenje.
Film Das Lehrerzimmer (2023) smo takođe gledali u okviru programa Škola za sve. Radnja prati Karlu, mladu nastavnicu u nemačkoj školi, koja se, motivisana idealima pravde, suprotstavlja načinu na koji škola javno linčuje osumnjičene zbog krađe. Njena namera je dobra jer želi da zaštiti decu od nepravednog etiketiranja. Ali njen napor samo zamenjuje žrtvu. Sumnja se seli sa jedne jedinke na drugu, a Karla postaje neko ko je narušio krhku ravnotežu koju je škola godinama pažljivo održavala.
Škola je ovde društvo u malom, sa svom svojom neformalnom hijerarhijom, nejasno raspoređenim odgovornostima i stalnom potrebom da se održi privid reda, čak i kad je taj red, u suštini, trošan i pogrešno postavljen. Uprava traži mir po svaku cenu. Roditelji, iako zabrinuti, deluju iz straha i nepoverenja. Karlina empatija se čita kao slabost jer ne liči na viku i kažnjavanje, odnosno na metode na koje je sistem navikao.
Film ne nudi utehu niti jasan odgovor na pitanje da li pojedinac uopšte može da dovede sistem u pitanje bez posledica po sebe. Ali ostavlja prostor za iskreniji zaključak od onog koji bismo očekivali, da promena, kad dolazi, retko dolazi u obliku koji odmah liči na veliku pobedu. Zato bi ovaj film trebalo da pogleda svaki nastavnik koji je ikada pomislio da je empatija dovoljna sama po sebi. Karla nas uči da hrabrost bez granica nije vrlina, već rizik. Uči nas da je zaštita sebe preduslov da bi se borba uopšte nastavila. Film je posebno koristan mladim nastavnicima jer razotkriva zamku u koju upadaju najsavesniji među njima – uverenje da dobra namera automatski povlači i dobar ishod.
Film The Holdovers (2023) izlazi iz institucionalnog okvira koji su gradili prethodni naslovi, i baš zato zaslužuje mesto na ovoj listi. Radnja filma je kamerna, čak pozorišna. Profesor istorije ostaje tokom božićnih praznika u internatu da čuva šačicu učenika koji nemaju gde drugde da odu, a među njima je dečak koga je porodica, u doslovnom smislu te reči, odbacila.
Na prvi pogled, postavka podseća na već poznat obrazac. Imamo ogorčenog, usamljenog nastavnika koji će, kroz nekoliko nedelja prinudnog druženja, „spasiti” problematičnog učenika. Film, međutim, taj obrazac izvrće iznutra. Nastavnik istorije nije mudri autoritet koji silazi da pomogne detetu u nevolji, on je ogorčen čovek. Podjednako mu je važno da bude viđen kao i dečaku sa kojim deli praznike. Dečak zato ne napreduje jer ga je nastavnik spasao, već zato što je odlučio da ne odustane od njega.
Film, iako na prvi mah deluje kao da pripada žanru spasilačke pedagogije, razbija iluziju o savršenom mentoru. Podseća nas da je najveće što nastavnik može da uradi za učenika, posebno za onog kog su svi ostali već otpisali, to da ne ustukne pred njegovim otporom, da ne sudi o njemu na osnovu etikete i da mu pruži ruku.
Naslovi koji su navedeni nemaju samo zajednički otklon od holivudskog viđenja uloge nastavnika. Oni, iako se međusobno razlikuju, šalju vrlo sličnu poruku mladim nastavnicima. Poručuju im da napredak retko izgleda kao napredak dok traje, da dobra namera ne povlači uvek dobar ishod i da profesionalna zrelost podrazumeva postavljanje granica kako bismo zaštitili sebe, učenike ali i profesiju.
Ako iz svih ovih priča i treba izvući jednu zajedničku pouku, ona bi glasila da doslednost, koliko god delovala manje upečatljivo od pojedinačnog gesta, na kraju nosi više težine.