Letnji meseci za decu mogu da budu prostor čiste magije, učenja, nesputanog istraživanja u kojem, van školskih klupa, stvaraju intenzivna sećanja i otkrivaju sebe. Ali ujedno to je i prostor koji nosi ozbiljan rizik da sklizne u jednu od dve krajnosti: u izolaciju ili strogu strukturu. Tekst je, pre svega, namenjen svima koji žele da današnja deca leto pamte kao vreme slobode i avanture, a ne kao vreme beskonačnog skrolovanja i vojničke discipline.
Period od juna do septembra je za decu vreme predaha od školskih obaveza, jutarnjih alarma i ustaljenog dnevnog ritma koji im kroji dane. Ali više od toga, letnji raspust je vremenski okvir u kojem deca prelaze iz jasnog sistema u ono što se u sociologiji zove liminalnost. Reč je o stanju kada su stara pravila prestala da važe, a nova još uvek nisu uspostavljena. Tada deca, na primer, nisu više učenici šestog razreda, ali još uvek nisu ni sedmaci.
Oslobođeni starih obaveza, a još bez novih, imaju priliku da odbace stare uloge i da kroz igru i istraživanje isprobaju nove hobije i interesovanja. To je faza društvenog “resetovanja” u kojoj se, zbog odsustva čvrste strukture, kristališu dečja autentična interesovanja.
Posmatrano iz perspektive odraslih, tri meseca deluju prekratko za velike promene. Međutim, dečje letnje računanje vremena je drugačije. Kada se prisetim svog odrastanja, period od tri meseca mi je bio dovoljno prostran da u njega stanu različite promene, novi ljudi, raznovrsna iskustva i prilike da se u učionicu vratimo kao neko drugi. Svi su u septembru bili, manje ili više, drugačija verzija sebe.
Takođe, u liminalnosti leta se menja i društvena mapa dečjeg sveta. Dete upoznaje i zbližava se sa ljudima koji su van njegovog uobičajenog “školskog mehura”. Letnja prijateljstva ne zasnivaju se na neminovnosti svakodnevnog viđanja u istoj prostoriji, već se grade spontanije i prirodniјe. Tokom raspusta se brišu uzrasne granice, barijere između muških i ženskih grupa, vukovaca i onih sa slabijim uspehom, kao i između odeljenskih zvezda i autsajdera.
Tu su i susreti sa vršnjacima i rođacima iz drugih krajeva. Sa njima se viđaju samo tokom nekoliko nedelja odmora. Ta iskustva su za decu svojevrsna “škola različitosti”. U tim interakcijama mladi postaju svesni da istu igru mogu da igraju po drugačijim pravilima, da postoje različiti dijalekti, drugačiji porodični običaji i načini razmišljanja koji se ne uklapaju u ono što čuju svakodnevno u svom kraju ili školi.
Naposletku, važna funkcija letnjeg raspusta jeste to što pruža mogućnost deci da sama osmišljavaju prostor i svoju okolinu. Tokom leta se dvorište i ulica pretvaraju u poligon koji sami oblikuju, prisvajaju i dodeljuju mu različite namene. Na primer, školsko dvorište često postaje centar kulturnog i društvenog života dece na mnogo dinamičniji način nego što je to bilo za vreme školske godine. Tokom dana je to prostor za igru i sport, a uveče mesto susreta i “izlazaka”.
U tom procesu “prisvajanja” okruženja, deca uče lekciju da svet oko njih nije data scena kojoj uvek moraju da se prilagode, nego materijal koji mogu da menjaju prema svojoj viziji. Za razliku od toga, školski dani su datost sa vrlo malo manevarskog prostora da dete ostavi lični trag u prostoru u kojem boravi.
Kaže se da deca najčešće pamte dane raspusta i da za njih vezuju svoja najživlja sećanja. Razlog tome je što su školski dani ponavljajući i jednolični, pa se u sećanju stapaju u sivu i nerazlučivu masu. Sa druge strane, dani raspusta su ispunjeni prvim iskustvima. Na raspustu smo najčešće prvi put ostali budni do svitanja sa društvom, prvi put se zaljubili, posetili drugi grad samostalno, a naši mozgovi te događaje kodiraju sa posebnim prioritetom jer su uglavnom bili plod našeg sopstvenog izbora, a ne tuđe volje.
Ideja raspusta kao vremena slobode krije jednu važnu činjenicu, a to je da nisu sva deca podjednako nesputana tokom letnjih meseci. Za neku decu je leto prostor istraživanja, širenja vidika i igre. Za drugu je period kada su izolovanija, nesigurnija ili kada ih pritiskaju tereti brige o porodičnim obavezama. Neka deca tokom raspusta putuju, pohađaju letnje kampove, uče strane jezike i stiču nova iskustva kroz sport i druženje. Druga ostaju u sredinama koje im ne nude ili im nude vrlo malo prostora za igru, kretanje i istraživanje.
Služeći se sociološkim rečnikom, može se reći da neka deca tokom raspusta akumuliraju kulturni kapital, a druga deca se suočavaju sa fenomenom koji je u literaturi poznat kao letnji gubitak znanja. Pošto ne rastu u sredini koja je dovoljno podsticajna, u periodu kada nema škole njihove stečene akademske i socijalne veštine počinju da se osipaju.
Za neku decu raspust donosi čak i gubitak najsigurnije potpore jer ostaju bez fizički bezbednog mesta, stručne zaštite od porodičnog nasilja, dečjeg rada i dnevnog obroka. Ova razlika se, najuočljivije, vidi već prvog septembra kada se zada pismeni zadatak na temu: “Kako sam proveo letnji raspust?” Čitanje radova ume da se pretvori u nenamernu komparaciju. Deca koja nisu imala živopisne raspuste, koja su svoj letnji odmor provela u izolaciji ili celodnevnom radu na polju često nemaju šta da kažu.
Međutim, jaz koji se stvara tokom letnjih meseci je u tom pismenom zadatku najbenigniji. Znanja i veštine onih koji su imali “ispunjen” odmor su ostala očuvana ili čak nadograđena, dok su deca iz marginalizovanih sredina žrtve “letnjeg zaboravljanja”, jer tri meseca nisu imala pristup knjigama, obrazovnim igrama ili podsticajnim razgovorima.
Ne treba zaboraviti drugu stranu medalje gde se naizgled ispunjen raspust neke dece pretvara u rigidni i kontrolisani projekat roditelja. Iako je roditeljska namera dobra jer žele da deci obezbede podršku, često ta namera vodi u hiperstrukturirano leto koje je ispunjeno kursevima, naprednim nivoima jezika i različitim privatnim časovima. Tako se deci oduzima pravo na autentičnu dosadu koja je važna za razvoj kreativnosti i unutrašnje nenametnute motivacije, ali i samoregulacije.
Deca, kada im je svaki sat isplaniran, gube sposobnost da sama osmisle svoje vreme i da osluškuju vlastite želje i interesovanja. Još bitnije, kada su pod stalnim nadzorom, ona ne moraju sama da rešavaju konflikte, ne moraju da procenjuju rizik niti da uče na vlastitim greškama jer znaju da postoji mreža koja će ih presresti pre pada.
Ipak, treba priznati da današnje generacije ne odrastaju u svetu u kojem su odrastale generacije koje su drugačije provodile raspuste. Ranije su raspusti podrazumevali sate provedene van kuće bez stalnog nadzora odraslih, lutanja po kraju, improvizovane utakmice na ulici i povratke kući tek kada se upale ulična svetla, a danas to nije u potpunosti moguće.
Činjenica je da su gradovi postali saobraćajno haotični, da su nekadašnji javni prostori privatizovani, a i da se promenila socijalna klima. Mediji, društvene mreže takođe neprestano pospešuju kulturu straha što proizvodi bojazan kod roditelja da opasnost vreba iza svakog ugla.
To za posledicu, sasvim opravdano, ima pojačan roditeljski nagon za nadzorom. Ipak, pored svih rizika, deci je potrebna sigurnost, ali i prostor za greške, spontanost i samostalno istraživanje, a letnji raspust je idealna prilika da se ova ravnoteža uspostavi.
Imajući u vidu da je tekst namenjen nastavnicima, roditeljima i inovatorima, važno je ukazati na moguće korake koje svi akteri u životu deteta mogu da naprave da učine da letnji raspust bude podsticajniji i smisleniji za svako dete.
Nastavnici ne bi trebalo da zatrpavaju decu domaćim zadacima, ali bi mogli da im ponude zanimljive letnje projekte koje bi, samostalno ili u grupi, mogli da sprovedu. Na primer, učenici bi mogli da dobiju zadatak da istraže fenomen iz neposrednog okruženja i da o tome pričaju tek neformalno u septembru.
Roditelji bi mogli da uvedu svakodnevne blokove slobodnog vremena kada dete samo odlučuje o tome šta radi, uz dogovor da deo dana provede u dvorištu, parku ili na igralištu bez stalnog nadzora. Što se inovatora i lokalne zajednice tiče, mogle bi da se pokrenu kampanje otvaranja i oživljavanja javnih prostora koji su tokom leta često zaključani.
Takođe, organizacije i inovatori bi mogli da rade na programima mentorskog tipa koji povezuju lokalne organizacije civilnog društva sa školama, kako bi se tokom leta organizovali besplatni jednodnevni izleti, ekološke akcije ili umetničke kolonije u samom mestu stanovanja. Tako bi detetu moglo da se tokom letnjih meseci vrati bezbedno pravo na rizik, pregovaranje sa vršnjacima i nestrukturiranu igru.
Da ovo nisu samo teorijske želje, pokazuju i konkretni primeri na terenu. Organizacija “Orhideja” već četvrtu godinu zaredom pokazuje kako se u praksi mogu premostiti društvene nejednakosti koje deci iz osetljivih grupa često uskraćuju pravo na kreativno i podsticajno odrastanje i provođenje letnjih raspusta. Organizuju se letnje pozorišne radionice na kojima deca sa društvene margine dobijaju bezbedan, inkluzivan i inspirativan prostor da istraže umetnost, razviju svoje potencijale ali i da se druže i provode vreme koje je oslobođeno školskih obaveza. Kao posledica stalnih letnjih susreta, deca grade samopouzdanje, kulturni kapital i osećaj da kultura pripada svima. Ove godine se prvi put održavaju u Nišu u saradnji sa Fondacijom “Škola za sve”, što znači da će i mališani na jugu Srbije imati priliku da kroz igru i glumu otkriju svoj kreativni glas, podele svoje priče i oslobode maštu u okruženju koje ih podržava i razume.
Zato, ako se vratimo na pitanje sa početka, - ne, nije potrebno da raspust šaljemo na popravni. Na nama je da preispitujemo sopstvene strahove, rigidna pravila i propuste sistema koje detinjstvo, pa čak i letnji odmor dele. Kada svakom detetu obezbedimo pravo na parče slobodnog neba i nepodeljeno školsko dvorište, moći ćemo da kažemo da smo raspust položili sa odličnim uspehom.