Tekst se bavi analizom transformacije (prenošenja) znanja u digitalnom dobu, od Vikipedije (prvog, masovno osporavanog, ali nezaobilaznog izvora) do savremenih alata veštačke inteligencije. Problematizuje ulogu nastavnika u razvoju kritičkog mišljenja, očuvanju intelektualne samostalnosti učenika i ublažavanju novih digitalnih nejednakosti u svetu koji se sve ubrzanije menja.
Tokom čitavog svog školovanja sam se susretala sa rečenicom da ne bi trebalo da koristimo Vikipediju jer ona nije relevantan i proveren izvor. Razumela sam motive nastavnika koji su time hteli da preduprede varanje jer učenik, teorijski, na ovoj virtuelnoj enciklopediji može samo mehanički da prepiše odgovor bez da ga dublje i svestranije razmotri. Osim toga, bojazan jeste opravdana činjenicom da svaki stanovnik planete može da uređuje stranice na njoj i da piše netačne podatke. U njenu odbranu, čini se da je ona uprkos tome veoma koristan alat. Prvo, ona može da pruži korisna znanja deci koja nemaju priliku da odrastaju uz fizičke enciklopedije i knjige koje nude informacije iz njihove sfere interesovanja. Pored toga, iako svako može da bude urednik, ona ima izuzetno strog sistem provere praćenja izmena ali i jasna pravila o referencama i neutralnosti. Tokom školovanja sam koristila ovaj alat i ne smatram da je to pogrešno, čak sam uverena da je, u nekom pogledu, neophodno. Vikipedija nudi opšti pregled teme koji je neophodan da se razume određeni specifični deo. Nauka i naučni rad se retko kada bave opštim stvarima, obično razmatraju pojedine segmente koji nisu shvatljivi bez predznanja. U tom smislu, za razumevanje najrelevantnijih naučnih članaka, konsultovanje Vikipedije može da bude veoma koristan polazni korak.
Upravo ovakvo pitanje, da li je znanje koje nalazimo na internetu pouzdano, vredno i kako se ono stiče, postavlja u središte svoje teorije Sugata Mitra, profesor obrazovne tehnologije koji je kreirao koncept „Škola u oblaku“. On tvrdi da deca mogu samostalno (u odnosu na nastavnike, a efektivnije u grupi) da usvoje složena znanja uz pomoć interneta. Njegova ideja ima koren u eksperimentu koji je 1999. godine sproveo u Indiji, a koji nosi naziv Hole in the Wall. On je deci, koja se nikada ranije nisu susrela sa računarom, omogućio taj susret, tako što ga je ugradio u zid jedne siromašne četvrti. Pokazalo se da su deca veoma brzo naučila da ga koriste najpre na osnovnom nivou, a kasnije i na naprednom. Kasnije je organizovao različite eksperimente i u školskom okruženju. Pokazalo se da učenici kojima je ostavljen kompjuter da pomoću njega rešavaju testove na grupni način, ne samo da su uspeli da reše test, već je njihovo znanje bilo trajnije i mnogo šire nego kada su prvi put testirana. Kako je to dokazano? Učiteljica iz Engleske i autor ovog sistema su nakon prvog testiranja (i prvih dobijenih uspešnih rezultata), ponovili testiranje i pokazalo se da su učenici ne samo zadržali znanje već su ga i unapredili. Dakle, više od dva meseca nakon prvog testa, kada su deca ponovo individualno rešavala isti test, bez pomoći interneta ili rada u grupi. Rezultati su bili bolji nego u prvom krugu. Veruje se da je takav način rada podstakao decu da budu aktivni učesnici u sticanju znanja, da postavljaju samostalno pitanja, da traže odgovore, da diskutuju sa drugima i da objašnjavaju. Dakle, eksperiment ih nije naučio samo konkretnom gradivu, već se čini da im je otvorio vrata novom sistemu učenja u kome su oni slobodni da za informacijama (pa samim tim i znanjem) samostalno i nesputano tragaju.
Čini se da je pojava interneta (a posebno veštačke inteligencije) navela ljude da razmišljaju u pravcu drugog ekstrema. Dok je, ranije, nastavnik bio neprikosnoveni autoritet i „čuvar“ znanja, sada se sve više govori da je, u doba kada su informacije, sveprisutne i lako dostupne, nevažna figura. Jedan nastavnik nikada neće posedovati sve informacije kojima ChatGPT raspolaže, ali nastavnik je više od prenosioca informacija. On u učionici može da ponudi nešto što algoritam ne može, etiku, emociju i iskustvo. U tom smislu, iako ne poseduje sve informacije, on drži ključeve za navigaciju. Šta on može da uradi u novoj (obrazovnoj) stvarnosti?
Prvenstveno, može da osmišljava zadatke koji zahtevaju dublje promišljanje, a koji se tiču ličnog iskustva, lokalnog konteksta i manje poznate literature i filmova. Može da uči decu odgovornosti na primeru. Zanimljivo je da veštačka inteligencija i kad greši, ne snosi posledice svoje greške (doduše, desi se da se „izvini“ nakon halucinacije, ali ne može nikada da trpi stvarne posledice). Za razliku od toga, čovek (nastavnik, roditelj ili učenik) često uči kroz posledice svojih postupaka. U prostoru odgovornosti ali i rizika i iskustva leži ono što veštačka inteligencija, za sada, ne može da zameni.
Još jedna tema koja je bitna za razmatranje uloge veštačke inteligencije u učionici je pitanje da li ona reprodukuje, pa čak i produbljuje, društvene nejednakosti. Vikipedija je (bila) javna biblioteka koja je dostupna za sve koji imaju internet, iako je istina da nije bila potpuno demokratska – alati veštačke inteligencije idu korak dalje. Postoji velika razlika između besplatnih i plaćenih verzija modela. Osnovne verzije često daju generičke, ponekad i netačne odgovore, a napredni modeli mogu da ponude personalizovanije mentorstvo učenicima koji plaćaju. Uzgred, može se reći i da postoji i globalna jednakost u korišćenju alata veštačke inteligencije jer učenici drugog i trećeg sveta često dobijaju odgovore koji su prožeti kulturnim kodom zapadnog sveta, pa manje zajednice gube trku u digitalnom prostoru jer njihovo specifično znanje ne hrani algoritam istom snagom kao „globalni“ zapadni podaci. To za posledicu ima da se sistem obrazovanja dodatno polarizuje i da nove tehnologije dodatno „ubrzavaju“ one koji su već u prednosti. Zbog toga je uloga nastavnika još važnija jer je tu kako bi učenike naučio da sačuvaju vlastiti glas, kritičku sumnju ali i intelektualnu nezavisnost u svetu koji nudi instant odgovore (ali ne i “instant mudrost“).
Na kraju ovog razmatranja se može reći da znanje u eri digitalnih tehnologija nije cilj do koga se stiže, već je veština navigacije kroz beskonačni prostor informacija. Put od Vikipedije do veštačke inteligencije pokazuje da tehnologija menja obrazovni pejzaž, ali i da je sam proces saznavanja i učenja ljudski proces koji zahteva trud, sumnju i preuzimanje odgovornosti. U tom svetu, uloga škole je da (p)ostane prostor autentičnog iskustva, odgovornog rasuđivanja ali i hrabrosti. Jer, na kraju krajeva, bez obzira na snagu „oblaka“ u kojem se znanje nalazi, najvažniji zadatak obrazovnog sistema je da nas nauči da mislimo samostalno i kritički – a veštačka inteligencija ostaje sjajan alat koji može da nas na tom putu podrži.